ЧИТАЛИШТЕ У РАЧИ

 

Ђура Јакшић по повратку са студија почиње да ради као учитељ по најзабаченијим местима у Србији, стално прогањан и премештан са посла. Био је учитељ у Пожаревцу где се и оженио ћерком свог колеге, а затим у Крагујевцу, Сумраковцу, Горњој Сабанти и Рачи. У  Рачу, која је у то  време била средиште лепеничког среза, стигао je са женом и троје деце почетком 1868.

 

Рача је у време његовог доласка имала нову цркву, школу, Турски хан и општинску зграду. Ђура се са породицом удобно сместио у кући попа Станимировића. Био је у троуглу - кућа, црква и кафана. Ђура је волео Рачане а и они њега, дружио се најчешће у кафани уз чашицу. Сви су га знали као весељака и шаљивџију. Ту је временом и створио повољну атмосферу за отварање „Читалишта”.

 

Читалиште је отворио у једној просторији поред кафане, у којој је било неколико столица, столова и орман. Више је личило на кафану. Ту су се окупљали, дружили, читали новине и часописе. Под окриљем читалишта су се окупљале и присталице Уједињене омладине српске које ће преносити своје идеје о борби против тираније и угњетавања.

 

Ђура је у својим писмима сведочио да је Рача добила прво читалиште 1868. што је за српске услове веома рано. Читалишта су била прве јавне библиотеке осниване добровољним прилозима и чланарином. Прве годнине читалиште је имало 60 чланова. У првој половини 20.века постојање оваквих читалишта допринело је просветном и културном напретку народа.

 

Оснивање већег броја специјализованих библиотека као и већа доступност  књиге и штампе,  допринели су да читалишта изгубе основни смисао. Сем тога, иницијативу грађана замењује држава отварањем јавних, народних библиотека. Будући да интегрална историја српских библиотека није написана и да су до сада рађена само истраживања историје појединих  јавних библиотека у Србији или је изучаван допринос појединих  јавних личности, токови развоја домаћих јавних библиотека познати су само у основним цртама.

 

Први трагови о постојању ,неке врсте библиотеке у Рачи датирају из времена од 1904-1906 када Софија Булић у Рачи формира прву ''женску домаћичку школу''. Касније, просторије библиотеке налазе се у старој основној школи  а затим и на још једном локалитету  у близини  на поседима Драгољуба Марковића (што је место некадашњег Турског хана). Време о коме говоримо је време од 1920. године до почетка Другог светског рата. Претпоставка је да је са почетком рата рад библиотеке био прекинут, а да је после рата до завршетка зграде Дома културе, библиотека била смештена у Средњој пољопривредној школи. Од  1974. године, Народни универзитет и библиотека оснивају Културни центар ''Радоје  Домановић'' и библиотека је у његовом склопу до 1996 године.

 

Од 1.11.1996 године библиотека функционише као самостална установа Народна библиотека ''Радоје Домановић '' и налази се у просторијама Културног центра. Библиотека данас ради у прилично отежаним условима и малом простору, али то не умањује квалитет њеног рада. Сви се надамо да ће се за нови простор библиотеке ускоро наћи решење, које би јој дало нови сјај и димензију.